Ormuski moreuz – ključna tačka rata na Bliskom istoku

Nije tajna da je iza većine političkih i ratnih sukoba u istoriji stajao ekonomski interes. Ipak, malo kada je tako izričito pokazano da ishod rata zavisi od jedne ekonomske činjenice, kao što se to sada događa u sukobu Izraela i Amerike protiv islamske republike Iran. Reč je o aktuelnoj energetskoj krizi i njenim potencijalnim posledicama, odnosno o jednoj geografskoj tački: tesnacu Ormuz.

Geografski položaj

Ormuski moreuz je uski vodeni pojas koji spaja Persijski zaliv sa Omanskim zalivom, dalje sa Arapskim morem, Indijskim okeanom, a onda i sa ostatkom sveta. Prolaz koji u najširem delu zauzima manje od 40 kilometara važan je, jer predstavlja gotovo jedini put kojim se transportuju energenti vodećih svetskih proizvođača: Saudijske Arabije, Kuvajta, Iraka, Katara, Bahreina, a naravno i samog Irana.

Zbog toga ne čudi što ovih dana izgleda kao da se veliki regionalni sukob, pokrenut oko nuklearnom programa, oko raketnih kapaciteta Teherana, oko naftnih zaliha u kaspijskom regionu i mnogih drugih strateških pitanja, pretvorio samou razgovor o Ormuzu.

Tramp i saveznici

Temperaturu je podigao američki predsednik insistirajući da se politički saveznici, a posebno članice NATO pridruže američko-izraelskoj koaliciji u akciji oslobađanja Ormuza. Reakcije su za sada mlake. Idu od tihog ignorisanja, do otvorenog odbijanja Japana.

Tramp je zatražio od Kine da se uključi u rešavanje ovog pitanja, a kako Peking ne odgovara, u međuvremenu je zatražio odlaganje zakazane posete ovoj zemlji. Naveo je potrebu da tokom rata bude fizički prisutan u SAD, ali niko ne sumnja da je pitanje snabdevanja naftom bitno uticalo na promenu u kalendaru.

Naftni krvotok

Nervoza Amerike je razumljiva. Kroz Ormuski tesnac u uobičajenim uslovima dnevno prođe oko 20 miliona barela nafte i naftnih derivata. Ova količina predstavlja približno petinu ukupne globalne potrošnje, a četvrtinu svetske pomorske trgovine naftom. Kako prenosi Rojters, pre izbijanja rata na Bliskom istoku kroz Ormuz je dnevno prolazilo 37 ogromnih tankera sa energentima, a ukupno više od 140 brodova.

U nedelji koja je završila 15. marta izvoz osam bliskoistočnih zemalja iznosio je manje od 10 miliona barela dnevno, u odnosu na preko 25 miliona barela, što je bio prosečan dnevni transport nafte u februaru. Ove količine u međuvremenu su praktično dovedene na nulu.

Situacija sa tečnim gasom je još kritičnija. Kroz Ormuz prolazi skoro petina svetske trgovine ovim energentom, a bezmalo celokupan izvoz Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Na udaru su ne samo prodavci, već i kupci, azijske zemlje koje su korisnici više od 80% nafte i tečnog gasa sa Bliskog istoka. Jasno je da među njima prednjači Kina.

Peking je inače tradicionalno veliki uvoznik nafte, a glavne snabdevače imao je u Venecueli i Iranu. Samo u poslednja dva meseca Amerika je najpre kidnapovala Madura i preuzela kontrolu nad naftnim postrojenjima u Venecueli, a zatim i počela rat protiv Irana. Jasno je da je, uz svu diplomatiju i inovativna rešenja, pozicija Kine veoma nezahvalna.

Cena rata

Vojna nadmoć koalicije Izraela i Amerike zaista nije sporna, ali kada se u ratnu jednačinu ubaci vrednost Ormuza, onda se umesto pitanja ko je jači u ovom sukobu, javlja pitanje: koga rat više košta?

Kada zbrajamo direktan trošak, vodeće agencije su prenele procenu Pentagona da je samo za prvih šest dana napad na Iran koštao Sjedinjene Države više od 11 milijardi dolara. Trošak Izraela je dodatna stavka. Agencija Rojters, pozivajući se na izraelsko ministarstvo finansija, navodi da bi šteta po izraelsku ekonomiju mogla da bude skoro tri milijarde dolara na nedeljnom nivou. Kolika je šteta po infrastrukturu na Bliskom istoku teško je dokučivo. Zna se da su stradali radari, zatim američke baze, koji predstavljaju sami vrh tehnološke opremljenosti, dakle objekti čija se vrednost meri u milijardama dolara.

No ono gde cena rata sa Iranom, a posebno zatvranje Ormuskog prolaza, bukvalno nema limit, to su eventualne ekonomske posledice. Promet nafte je stao, a rezultat je skok cena na globalnom tržištu. Ako se cena barela nafte tipa brend sada kreće iznad 100 dolara, to znači da je u Ormuzu zastavljena trgovina od 2,1 milijarde dolara dnevno, samo u vrednosti robe, a bez troškovatransporta, osiguranja i trgovačkih marži.

Skok cena osnovnih energenata u nekom kontinuiranom periodu verovatno dovodi do globalne inflacije. Sa prekinutim linijama snabdevanja, sa otežanom nabavkom i visokom cenom energenata – to je nešto što smo već videli u periodu posle kovida i sa izbijanjem rata u Ukrajinu. To znači da su posledice izvesne – recesija u celom svetu, pa i u zemljama koje su ovaj rat povele.

Ko ima keca u rukavu?

Zato treba očekivati da Ormuski moreuz, neveliki tesnac između Irana i Arabijskog poluostrva, bude sve važniji ulog u partiji pokera koja se igra na Bliskom istoku. Možda će neki igrači podizati ulog (SAD?), drugi će pretiti ili delom blefirati (Iran?), dok su mnogi drugi pozvani da se uključe u ovu igru, ali to nikako ne žele.

Ostaje da vidimo ko ima najjačeg keca u rukavu.